ПОЧЕТАК
 
:: Пријава
Корисничко име:

Лозинка:


Изгубили сте лозинку?

Региструј се сад!
:: Главни мени
SmartSection is developed by The SmartFactory (http://www.smartfactory.ca), a division of InBox Solutions (http://www.inboxsolutions.net)
Манастир Тавна > Манастир Тавна > Историјат > МАНАСТИР ОД XVII - XX ВИЈЕКА
МАНАСТИР ОД XVII - XX ВИЈЕКА
Objavio Admin na 2007/2/21 (5962 читање)
МАНАСТИР ОД XVII - XX ВИЈЕКА
ЖИВОТ МАНАСТИРА ОД XVII - XX ВИЈЕКА

Од обнове манастира Тавне дуго времена није било писаних података о наставку живота у манастиру и збивањима у вези са њим. Тек 1627. Године, у једном запису на рукописном Четверојеванђељу у Цетињском манастиру, забиљежено је да је 31. јануара 7135 т.ј. 1627. године умро владика Гаврило у манастиру Тројици на ријеци Тамни.

Владика Гаврило је највјероватније био зворнички владика, а пошто мананастир Тавна није далеко од Зворника, зворнички епископи често су столовали у Тавни. Претпоставља се да је владика Гаврило управо умро у манастиру и ту сахрањен. У манастиру Беочину, на Фрушкој Гори, налази се минеј - (богослужбена књига) који је 1629. године писан у Тамни. Писао га је један бјелац, световни свештеник, који је преписивањем овог минеја у манастиру Тавни испуњавао велику жељу беочинског игумана. Минеј је за ту потребу у манастир Тавну донешен из манастира Петковице, испод Цера, а стоји записано да је у то вријеме у манастиру Тавни био игуман Саватије. Изузев ова два помена, за сада нису откривени други извори о маннстиру Тавни све до великог Бечког рата 1683-1699. године. Из тог периода имамо поново два помена о манастиру.

Први је помен језуите Рудолфа Бзенског, аустријског свештеника у Зворнику, који се у Тавни нашао 1689. године. Намјеравао је, како сам свједочи, да у православном манастиру служи мису католичку, али му то тавњаски калуђери нису дозволили. Други помен је из 1697. године када се у Тавни, на једној својој књизи, потписао епископ будимски Евтимије. Из XVIII вијека такође имамо два свједочанства у вези са манастиром Тавна. Један је из 1716. Године, из пера анонимног аустријског извјештача, који за себе тврди да је одличан познавалац прилика у Босни. У рукописној књижници из 1750. године извјесног попа из Бањалуке, у списку манастира помиње се и манастир Тавна као манастир у зворничкој епархији. То је други помен о манастиру Тавна из тог времена.

И тако, шетајући кроз минуле вијекове траговима писаних докумената, као и народног предања о историјату манастира Тавна, долазимо до XIX вијека који обилује чешћим писаним поменима. Из њих се види не само црквена, духовна и културна него и политичка улога манастира у временима крваве борбе за опстанак српског народа на подручју данашње Семберије. На свом мукотрпном путу кроз историју манастир Тавна, као и многи други српски манастири, дијелио је заједничку судбину са својим народом. Кад год је српски народ страдао у прошлости, страдавале су и његове светиње, а нарочито манастири. Таква судбина задесила је и манастир Тавну у времену Карађорђевог устанка (1804 - 1813) за национално ослобођење од турске тираније и обнову српске државе у њеним историјским и етничким границама. У то вријеме на челу многобројног манастирског братства налазио се игуман Јефтимије - Јефто Пљецо, родом из оближњег села Локања, човјек способан и популаран. Кад је у Србији букнуо устанак под организацијом игумана Јефтимија, дигли су се многи Срби из овог краја да заједно са својом браћом освајају слободу. Тада их је дијелила само ријека Дрина, а данас их дијели диктат носилаца новог свјетског поретка. Кад су Турци разбили устанике, преживјели српски устаници из Босне вратили су се у завичај, али због турске одмазде нису смјели да иду својим кућама. Обитавали су по оближњим шумама и као хајдуци бранили народ од турског зулума. У манастир Тавну 1807. године насилно се уселио неки харачлија Китовница. Терорисао је и злостављао околни народ и узимао велики порез. Кад су за то сазнали устаници-повратници, хајдуци, ухвате зулумчара Китовницу и његове харачлије и све их побију. Сазнавши за то Турци нападну Србе, опљачкају и спале манастир, а калуђери се разбјегну. Тек након ослобођења Србије 1814. године, игуман Јефтимије-Јефто вратио се у манастир Тавну. Почео је са обновом манастира под надзором неимара Томе Милосављевића. Постоје три писмена свједочанства из тог доба у којима је забиљежено да је 1814. године извршено обнављање манастира, да је опремљен са доста књига и да је вјерски и културно лијепо напредовао. На жалост, то стање потрајало је кратко. Већ 1821. године манастир је напао и опљачкао Осман паша. Калуђери тада нису напуштали манастир, већ су одмах наставили са обновом. Игумана Јефтимија наслиједио је архимандрит Митрофан (умро 1848. године), а Митрофана игуман Јосиф Поповић, родом из села Батковић. Игуман Поповиц је управљао манастиром од 1848. до 1875. године, када је доживио мученичку смрт.

Наиме, септембра 1874. године у селу Биограду, на збору невесињских првака, донесена је одлука о дизању устанка против турске тираније. У љето 1875. године отпочеле су борбе у Херцеговини познате под именом Невесињска пушка. Нешто касније устанак је захватио Босну и Херцеговину и у историји је познат као Босанско-херцеговачки устанак. Српским устаницима су се прикључили и Хрвати, док су босански муслимани били на страни турске власти. Иако је становништво изразило жељу за уједињењем са Србијом и Црном Гором, на Берлинском конгресу 1879. године Босна и Херцеговина је додијељена Аустрији. Турци су устанак угушили у крви и извршили сурову одмазду. Напали су и на манастир Тавну. На прагу манастира посјекли су игумана Јосифа, а мноштво становника и у овом крају поклали. Манастир су том приликом опљачкали, па је свети храм три године након тог несрећног догађаја био потпуно пуст. Архимандрит Александар Симић, јеромонах Јоаникије Петровић и учитељ Петар Лазаревић бјекством из манастира успјели су да спасу животе, али су их Турци у околини Брчког похватали и одвели у Тузлу гдје им је суђено. Архимандрит Александар је осуђен на 10 година затвора у Видину, у Бугарској, а јеромонах Јоаникије и учитељ Петар на по 3 године тешке робије у Тузли са које су изашли 1878. године. Уласком аустријске војске у Босну 1878. године пуштени су јеромонах и учитељ из затвора у Тузли, а уласком руске војске исте године из видинског затвора пуштен је архимандрит Александар. Сви су се они вратили у манастир Тавну,, те су свим силама уз помоћ околног благочестивог народа, почели да раде на обнови манастира, тако да су брзим и напорним радом успјели да га обнове до Велике Госпојине 1879. године. Архимандрит Александар је са малим прекидима управљао манастиром све до своје смрти 1893. године.

Једно вријеме, у периоду 1891/92. године, био је администратор Зворничко-тузланске митрополије. Након његове смрти за управитеља манастира Тавне долази архимандрит Константин Јовичић, бивши прота брчански, који се налази на челу манастира од 1894. до 1914. године. Архимандрит Јовичић је својим радом унаприједио манастир. Смрт га је затекла 1915. године у Призрену гдје се за вријеме Првог свјетског рата повлачио са српском војском. Ту је и сахрањен на градском гробљу. За период његовог управљања манастиром карактеристично је његово залагање на унапређењу црквено - народне просвјете. Већ од 1895. године манастир је примао сирочад на издржавање, а од 1907. године манастир је о свом трошку издржавао српску основну школу са двије учитељице и учитељем Марком Поповићем, који је по околним селима одржавао аналфабетске курсеве и течајеве. Иначе, прва српска школа у овом крају основана је у вријеме игумана Јосифа Поповића. Први учитељ био је Петар Лазаревић. Током XIX вијека постоје писани подаци да је у манастиру радила богословија у којој су се спремали кандидати за свештеничко звање. За стицање потребне спреме за свештенички чин нису долазили кандидати само из Семберије, Подриња и Спрече него и кандидати из удаљених крајева Посавине - села око планине Вучијака. У селу Дуго Поље, под Вучијаком, свештеничка породица Ружојици Поповићи била је поријеклом из Имљана. Поп Богдан Поповић, који је 1938. године био парох у Подновљу, десети је свештеник у том роду. Његов отац Симо Ј. Поповић (1864-1937) био је дугогодишњи свештеник у Босанском Броду. И дјед попа Симе, поп Божо и његов прадјед-учитељ Јово, служили су код калуђера у манастиру Тавни.



Аутор текста и фотографије: Архимандрит Лазар Кршић
Коаутор и рецензент: Жарко Крстановић
Лектор: Драгољуб Маслић

Документи
Ime fajla Тип фајла Објављено Прочитано
Downloaduj ovaj fajl DAS LEBEN IM KLOSTER VOM XVII - XX JAHRHUNDERT
DAS LEBEN IM KLOSTER VOM XVII - XX JAHRHUNDERT
application/pdf 2007/5/27 443

Прођи кроз чланке
Prethodni članak ИСТОРИЈСКЕ ЛИЧНОСТИ МАНАСТИР У XX ВИЈЕКУ Sledeći članak
Коментари су власништво постављача. Не сносимо договорност за њихов садржај.
 
СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА: СПЦ | Маил систем манастира Тавна: ВЕБМАИЛ
srpska pravoslavna crkva

Nesk WebArt
сајт в.1.01, објектно орјентисан портални систем, Неск ВебАрт
Манастир Тавна © 2007
Сва права задржана