ПОЧЕТАК
 
:: Пријава
Корисничко име:

Лозинка:


Изгубили сте лозинку?

Региструј се сад!
:: Главни мени
SmartSection is developed by The SmartFactory (http://www.smartfactory.ca), a division of InBox Solutions (http://www.inboxsolutions.net)
МАНАСТИР У XX ВИЈЕКУ
Objavio Admin na 2007/2/21 (4834 читање)
МАНАСТИР У XX ВИЈЕКУ
ЖИВОТ МАНАСТИРА У XX ВИЈЕКУ

Под крај XIX и поцетком XX вијека богословија у манастиру Тавна почела је да губи значај, јер се од тада из читаве Босне и Херцеговине, па и из непосредне околине Тавне, одлазило у Београдску богословију. За вријеме Првог свјетског рата (1914-1918) манастиром је управљао архимандрит Леонид Јергић. Од архимандрита Јергића управу манастира је наслиједио архимандрит Лазар Марковић, који је дошао 1918. године и остао до јула 1929. Манастиром је управљао веома лоше, готово га запустио, па је смијењен. Ето, и таквих је момената у мукотрпном ходу кроз протекла времена имао манастир Тавна. На његово мјесто доведен је архимандрит Данило Билбија, велики неимар и обновитељ манастира Озрена, а потом и манастира Тавне. За вријеме свог боравка и управљања манастиром Озреном, уживао је велико поштовање и углед те се његово име у том крају још увијек са поштовањем помиње, а исти је случај и у крају око манастира Тавне. Он је управљао манастиром Тавном у периоду од 1929. до 1941. године.

Писање о свим појединостима његовог рада у манастиру Тавни за потребе ове важне монографије захтијевало би доста простора, па ћемо издвојити само оне најбитније моменте из његове велике активности. Под његовим руководством, и уз помоћ благочестивог народа из околине манастира, а за потребе комуникативнијег прилаза храму божјем, направљен је нови пут који води са Почивала до манастира. Све данашње подзиде и ограде око манастира дјело су његово и овог народа. У манастиру Тавни одржана су и два велика сабора хришћанских народних заједница за цијелу Патријаршију: први 1936, а други 1939. године. За потребе првог сабора архимандрит Данило је подигао велику зграду за народ која се звала Гаруља. Под тим именом слови и данас и служи народу о великим празницима и скуповима код манастира. У вријеме одржавања првог сабора 1936. године манастир је посјетио епископ жићки Николај Велимировић, духовни вођа и покретач хришћанских народних заједница. Домаћинско управљање архимандрита Данила манастиром Тавном је евидентно. Код манастира је направљена и Соколана у којој је радило соколско друштво, а постојала је и амбуланта и стационар за лијечење болесника.

Радила је основна школа, те школа за домаћинство и појачки курс. Трудом и залагањем архимандрита Данила село Бањица постало је општински центар и имало жандармеријску станицу, пошту, те су село и манастир у том периоду имали телефонску везу са свијетом. Све је то трајало непуних 12 година, то јест до почетка Другог свјетског рата.
На самом почетку рата манастир је доживио велико страдање. Власт нацистичке Независне Државе Хрватске протерала је 1941. године архимандрита Данила у Србију. Архимандрит Данило умро је почетком 1942. године у Бањи Ковиљачи. Јеромонах Антим Ђуковић и Емилијан Недић интернирани су у усташки концентрациони логор Јасеновац и тамо су заклани. Јеромонах Венијамин Радосављевић успио је да побјегне из усташког транспорта и тако се спасао. Умро је у Тузли 1946. године. Усташе су у јесен 1943. године спалили манастир Тавну, манастирске конаке и остале пратеће објекте којом приликом су запалили богату манастирску библиотеку која је до темеља изгорјела са десетак хиљада примјерака вриједних књига. Како је током рата манастир Тавна био и народна болница био је честа мета напада њемачко-усташких јединица. За вријеме напада на манастир 1943. године и спаљивања светог храма, усташе су на вратима цркве убиле манастирског ђака Здравка Јовановића, родом из Жепча, који је голим рукама на вратима цркве бранио зликовцима да уђу у манастир и да га скрнаве. И сама црква манастира Тавне прошла је голготу Другог свјетског рата мада је дјелимично очувана, док је све остало изгорјело у пламену усташке мржње. Послије рата манастир је одавао слику згаришта. Секташка политика комунистичких власти према страдалничкој Српској православној цркви, тешке економске прилике, као и недостатак бројнијег братства нису омогућавали бржу обнову ни манастирских конака и зграда, па самим тим ни активнијег манастирског живота.

Ратно разарање било је лакше поднијети од новонасталих политичких прилика које је манастир доживио и које су погодиле и сам народ у окружењу манастира. Новоуспостављени комунистички режим у својој огољеној безбожничкој борби против свега што је српско, окомио се посебно на Српску православну цркву и њене светиње. Тако је било и са манастиром Тавна, којем је у послијератној аграрној реформи одузет готово сав земљишни посјед. На ратом опустошено манастирско имање и тако осиромашен посјед вратио се из избјеглиштва 1945. године архимандрит Гаврило Вукојев. У веома тешким условима почео је са обновом. Под његовом управом завршено је битисање овог храма као мушког манастира. Епископ зворничко-тузлански Нектарије Круљ за игуманију манастира Тавне довео је 1954. године скромну монахињу Јустину Керкезовић, која је служила у манастиру Жича. Вриједна игуманија Керкезовић убрзо окупља неколико монахиња и формира сестринство манастира. Мати Јустина остаје на челу манастира пуних 40 година, све до своје смрти 26. јануара 1994. године. Заједно са својим сестринством и духовницима манастира она је формирала једну монашку заједницу која је за све ово вријеме водила скроман и истински духовнички живот и својим угледом била за примјер многобројним манастирским братствима. Одмах по доласку, игуманија Јустина и њено сестринство почели су са обновом храма као женског манастира. Њихово неимарство добило је снажну подршку и потпору епископа Лонгина Томића, који је 1955. године дошао на чело Епархије зворничко-тузланске. На положају епископа Лонгин је остао до своје смрти 25. августа 1977. године.

Одласком епископа Лонгина нису стали започети радови на обнови манастира него су се још више проширивали доласком његовог насљедника господина Василија Качавенде, садашњег епископа Зворничкотузланске епархије. Иако је манастир Тавна остао са мало обрадиве земље и шуме, мати Јустина је са својим сестринством имање преуредила у најљепше и најузорније у сјевероисточној Босни. Уз благослов епископа Василија и помоћ парохијана вриједне пчелице овог сестринства почеле су 1979. године изградњу новог крила конака на јужној страни манастирске порте. Изградња овог конака и његово уређење трајали су до октобра 1983. године. У том дијелу велелепног конака урађена је велика народна трпезарија са кухињом. На спрату се налази предивна капела за потребе богослужења у зимском периоду, а у поткровљу конака су уређене келије - монашке собе за сестре. Исте године извршена је електрификација манастирских звона и уведено централно гријање у новом дијелу конака. Патријарх српски Герман, уз саслужење епископа Василија и још неколико архијереја и свештеника, обавио је 23. октобра 1983. године освећење новоподигнутог дијела конака. Наредне, 1984. године, у манастирској цркви током часног поста постављен је нови иконостас, предивно умјетничко дијело у дуборезу, рад умјетника Милића Урошевића из Београда. Иконе на иконостасу дјело су академског сликара протођакона Марка Илића, такође из Београда. Исте године током мјесеца јануара, у извођењу јеромонаха Павла Калања, из манастира Градишта у Црној Гори, почело је живописање манастирске капеле. Такође, током љета 1984. године постављен је и нови иконостас у капели, рад дуборезачке радионице Милана Милошевића, умјетника из села Прељине, код Чачка.

У 1984. години живот и рад у манастиру Тавна био је веома плодан, јер је исте године, по први пут у свом постојању, Манастир Тавна изњедрио и епископа. На архијерејском сабору духовник манастира Тавне синђел Георгије Ђокић изабран је за епископа канадског у вријеме када се налазио на пост-дипломским студијама у Енглеској. Шест година касније, 1990, манастир Тавна даје и другог епископа у лицу протосинђела Доситеја Мотике, кога је избор на ту високу дужност затекао у цркви на мисионарској дужности у Буенос Аиресу, у Аргентини. Тако је манастир Тавна, као женски манастир под управом мудре игуманије Јустине, по први пут у свом постојању, дао српској цркви два епископа. Деценија од 1980 до 1990. била је по свему једно од најплоднијих раздобља у дугој историји манастира. Значајно је напоменути да је 1979. године намјесница манастира Тавне Анастасија - Марковић постављена за игуманију обновљеног манастира Ловница, а монахиња Стефанија - Стевић и Евгенија - Цвијановић прелазе у новоформирано сестринство манастира Ловнице. У мноштву постигнутих успјеха у свом раду мати Јустина и њезино вриједно сестринство почињу 1986. године још један крупан подухват - животописање манастирске цркве. Радове на одсликавању фресака започиње протођакон Марко Илић, академски сликар из Београда, који је успио да током 1986. па до јесени 1987. године одслика олтар и куполу манастира када изненада умире у 51 години живота.

Одсликавање манастирске цркве настављено је 1989. године. Радови су повјерени умјетнику Драгану Марунићу, такође академском сликару из Београда. Због појаве влаге у доњим дијеловима зидова манастирске цркве дошло је до застоја у одсликавању фресака. Исушивање црквених зидова путем дренажног канала око цркве обавио је брзо и успјешно инжењер Милан Матић, врли хришћанин из Лознице, као свој добротворни прилог манастиру. По завршеном раду породица Милана Матића је манастиру даривала и нов трактор за манастирске потребе. У 1990. години манастир Тавна доживљава још једну велику свечаност. Те године манастир посјећује цариградски патријарх Димитрије заједно са својим домаћинима - патријархом српским Германом, епископом зворничко-тузланским Василијем и неколицином архијереја. Том приликом патријарх Герман одликовао је манастир Тавну и игуманију Јустину орденом Светог Саве другог реда, док је васељенски патријарх одликовао игуманију Јустину напрсним крстом.

У посљедњој деценији XX вијека долази до бурних и великих промјена на политичкој позорници Социјалистичке Федеративне Републике Југославије: пропадање комунистичко-безбожничког система и ренесансе српског националног и духовног бића. Мати Јустина са сестрама будно прате токове друштвених промјена и широм отварају манастирске капије свим добронамјерницима и трудољупцима. Нажалост, 1992. године почео је грађански рат и на просторима СР Босне и Херцеговине. Мати Јустина са својим сестрама и у новонасталим ратним приликама остала је уз свој народ. Приликом оружане агресије Војске Републике Хрватске на Босну и Херцеговину, на општину Босански Брод, у мају 1992. године, окупирано је и разорено српско село Лијешће. Кад су стигле 52 избјеглице из Лијешћа у Семберију, манастир Тавна је збринуо прогнане Србе и пуних шест мјесеци обезбјеђивао им смјештај и храну. Манастир Тавна је од свог настанка кроз историјске ломове био и остао свето мјесто и прибјежиште свом српском народу у мученичком ходу према слободи.

Аутор текста и фотографије: Архимандрит Лазар Кршић
Коаутор и рецензент: Жарко С. Крстановић
Лектор: Драгољуб Маслић

Документи
Ime fajla Тип фајла Објављено Прочитано
Downloaduj ovaj fajl DAS LEBEN IM KLOSTER IM XX JAHRHUNDERT
DAS LEBEN IM KLOSTER IM XX JAHRHUNDERT
application/pdf 2007/5/27 409

Прођи кроз чланке
Prethodni članak МАНАСТИР ОД XVII - XX ВИЈЕКА ОБНОВА МАНАСТИРА Sledeći članak
Коментари су власништво постављача. Не сносимо договорност за њихов садржај.
 
СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА: СПЦ | Маил систем манастира Тавна: ВЕБМАИЛ
srpska pravoslavna crkva

Nesk WebArt
сајт в.1.01, објектно орјентисан портални систем, Неск ВебАрт
Манастир Тавна © 2007
Сва права задржана