ПОЧЕТАК
 
:: Пријава
Корисничко име:

Лозинка:


Изгубили сте лозинку?

Региструј се сад!
:: Главни мени
SmartSection is developed by The SmartFactory (http://www.smartfactory.ca), a division of InBox Solutions (http://www.inboxsolutions.net)
Манастир Тавна > Манастир Тавна > Историјат > ИСТОРИЈСКЕ ЛИЧНОСТИ
ИСТОРИЈСКЕ ЛИЧНОСТИ
Objavio Admin na 2007/2/21 (4066 читање)
ИСТОРИЈСКЕ ЛИЧНОСТИ
ИСТОРИЈСКЕ ЛИЧНОСТИ


МИТРОПОЛИТ ГАВРИЛО ХРОМИ (1808 1837)

На југоисточној страни, испред самог олтара манастира Тавне, налази се надгробна плоча на којој је натпис да ту у миру Божјем почива тијело митрополита Гаврила. За њега историјски подаци кажу да се налазио на челу Зворничко-тузланске митрополије од 1808. до 1837. године. По националности био је Бугарин, родом из града Сливне, а по вјерском образовању био је грчки васпитаник. Како је имао трајну повреду једне ноге био је познат под надимком Хроми. За све вријеме столовања на челу митрополије радио је вриједно и предано за цркву и народ, па је оставио веома лијепу успомену о себи. Знамо да је Гаврило, архиепископ Зворничке митрополије, већ 1814. године обновио манастир Тавну, саградио нову цркву у Зворнику, обновио 1823. године манастир Троношу, основао школе у Зворнику, Локању и Тузли, помогао обнову школа и у другим мјестима. У бурним временима устаничких борби Срба за слободу дијелио је зло и добро са народом и својом паством. Умро је 1837. године у манастиру Тавна гдје је и сахрањен.


ЕПИСКОП ЛОНГИН ТОМИЋ (1955 1977)

Епископ Лонгин рођен је 1893. године у селу Фелнаку, код Арада, у Румунији, на територији епархије темишварске. Ту је завршио основну школу. По завршеној школи дошао је у манастир Грегетег на Фрушкој Гори гдје постаје манастирски дак. У Битољу је завршио богословију. Замонашен је 1919. године а чин архимандрита добио је 1938. године. Исте године постављен је за старјешину манастира Врдника-Раванице. За вријеме Другог свјетског рата боравио је као избјеглица у Београду, а послије рата, 1945. Године, вратио се у Врдник гдје је започео рад на обнови манастира. За епископа Захумско-херцеговачке епархије изабран је 1951. и ту остаје четири године. На редовном засједању Светог архијерејског сабора 1955. године владика Лонгин је изабран за епископа Зворничко тузланске епархије. Свечано устоличење у тузланском храму обављено је 18. септембра 1955. године. Овим чином отпочело је и најплодније поглавље у животу и раду владике Лонгина. Кренула је обнова Епархије у том тешком послијератном периоду. Градитељски подухвати владике Лонгина резултирали су обновом многих цркава и манастира, а нарочито манастира Тавне. Добар дио својих личних средстава улагао је у обнову манстира Тавне. Према том божјем храму гајио је посебну љубав. Владика Лонгин, као врли архијереј, посвећивао је велику пажњу и бригу свештеничком подмлатку. Свесрдно се трудио у изналажењу нових кандидата за богословије и за школовање ђака. Многе од њих по завршеном школовању рукополагао је за свештенике и тако подмлађеним свештеничким кадром попуњавао упражњене епархије. Очинску бригу показивао је и према монаштву како би што истрајније подизало и из пепела обнављало манастире - народне светиње. У том смислу манастир Тавна је био права мала лавра, пун монахиња, које су вриједно радиле на обнови манастира. Владика Лонгин је посљедње двије године свог живота, већ поприлично оболио, провео у манастиру Тавни, гдје је 25. августа 1977. године и умро. Ради изузетних заслуга у обнови манастира Тавне сахрањен је са сјеверне стране у броду храма гдје и данас почивају његови посмртни остаци.


ФИЛИП ВИШЊИЋ (1767 1834)

За манастир Тавну везано је и име једног великог српског народног трибуна, слијепог народног гуслара, српског Хомера Филипа Вишњића. Сјеверозападно од манастира, на удаљености од три километра, изнад пећине Старине Новака, на питомим брежуљцима распростире се село Горња Трнова. На самом улазу у Горњу Трнову, идући путем из Доње Трнове, уздиже се један огољели брежуљак испод којег је Трновско поље на којем је била кућа Вилића. На том брежуљку, у топлом породичном дому, 1767. године супруга Ђорђа Вилића родила је мушко дијете. Исте године у манастиру Тавни дијете је крштено и добило име Филип. У то вријеме и у Трнови је био обичај да људе не зову постојећим крштеним именом него именом средине по којем су били више познати, јер је на тај начин често требало сакрити траг турским властима. Наравно, надимци су давани и из милоште или подсмијеха.

Марију, супругу Ђорђеву, звали су Вишњом, а Ђорђа Стојаном. Тако су Филипа неочекивано прозвали Вишњић, по мајци, а не Вилићем или Ђорђевићем, по оцу. Многобројна породица Вилића живјела је на свом великом имању прилично добро, тихо и достојанствено. А онда се све одједном окренуло наопако, као да се сво зло уротило против њих. Непосредно након Филиповог крштења изненадно му је умро отац Ђорђе (Стојан) Вилић. Након очеве смрти Филипова мајка Марија преудала се у село Међаше. Са собом је одвела и Филипа. Када је Филипу било 8 година оболио је од великих богиња и том приликом је доживио највећу животну несрећу изгубио је вид. Родни крај га је силно привлачио и често је, иако слијеп, додирујући штапом пут и распитујући се, долазио из Међаша до Горње Трнове. Али и то су му турски силници ускраћивали. У августу 1787. године у Вилића кућу дошла су два позната зворничка бега и насрнули на жену Филиповог стрица Луке. Вилићи нису могли да поднесу срамоту, те се сви мушкарци из породице окупе и убију обојицу бегова. Међутим, убрзо је стигла муслиманска одмазда. Сви мушкарци у братству Вилића похватани су и одведени у Зворник гдје су убијени. Тако су угашена Вилића огњишта у Горњој Трнови на којима слијепи Филип није више могао боравити. Исте године је умрла и Филипова мајка Марија, па је оштроумни Филип осјетио да нема више мјеста ни код очуха у Међашима. Са великим пјесничким и пјевачким даром и гусларским умијећем Филип се отиснуо у свијет. Веома често је посјећивао племенитог семберског кнеза Иву Кнежевића кнеза од Семберије. Одлазио је и на дужа путовања по Босни боравећи у Бањој Луци, Тузли, Травнику, Маглају, Сарајеву и другим мјестима. Најдуже путовање на које се упутио Филип Вишњић било је од Семберије уз Дрину, преко Црне Горе до Скадра у Албанији.

Посјећујући многобројна мјеста Филип, слијепи народни пјесник, пјевао је уз гусле народу и будио родољубље, припремајући Србе на борбу за ослобођење испод турског јарма. У својој 31. години Филип се оженио из угледне куће Чуковића, из села Мртвице, код Брчког. Са супругом Настом стекао је шесторо дјеце од којих је четворо умрло. Вођен огромном жељом да родољубивим пјевањем допринесе борби српских устаника, морао се склонити од Турака и 1809. године, заједно са кнезом Ивом Кнежевићем, прешао је Дрину и сусрео се са српским војводама Луком Лазаревићем, Стојаном Чупићем и другима. У вријеме његовог боравка у Лозници 1810. године зворнички Алипаша Фидајић изненадно је са бројном војском прешао Дрину и опколио Лозницу. Тај догађај је инспирисао Филипа да испјева незаборавне борбене народне пјесме. Након боравка заједно са устаницима у рововима, Филип је 1813. године са својом женом и двоје дјеце прешао у Срем гдје се настанио у селу Грк (садашње Вишњићево).

Ту се настањује, али у Грку проводи само зиме, док је остале периоде користио за путовања по Срему, Бачкој, Банату и Славонији обилазећи многа мјеста и манастире. Стигао је чак и до Темишвара. Филип Вишњић је умро 1834. у својој 67. години, у селу Грк и ту је сахрањен. Захваљујући Вуку Караџићу, Лукијану Мушицком и Јернеју Копитару, који су се живо интересовали за Филипа и његове пјесме, сачувано је огромно пјесничко благо, а тиме и успомена на Филипа Вишњића легендарног слијепог народног гуслара. Вук Караџић, творац модерног српског писма, рођен у селу Тршићу, близу манастира Троноше, и Филип Вишњић, надарени народни пјесник, пјевац и гуслар из села Горња Трнова, надомак манастира Тавне, визионарски су потврдили да ријека Дрина племенита међа измеђ' Босне и измеђ' Србије није нити ће икада бити граница између јединственог српског народа који живи са обије стране племените међе.

Ова два српска великана, рођена у непосредној близини српских манастира, извршили су значајну мисију у очувању вјерског и националног идентитета српског народа са обје стране ријеке Дрине коју су кроз вијекове вршили и монаси поменутих манастира, којима је такву улогу намијенио њихов ктитор - српски краљ Стефан Драгутин, праунук Стефана Немање, утемељитеља средњовјековне српске државе.


Аутор текста и фотографије: Архимандрит Лазар Кршић
Коаутор и рецензент: Жарко С. Крстановић
Лектор: Драгољуб Маслић

Документи
Ime fajla Тип фајла Објављено Прочитано
Downloaduj ovaj fajl 
application/pdf 2007/5/27 578

Прођи кроз чланке
МАНАСТИР ОД XVII - XX ВИЈЕКА Sledeći članak
Коментари су власништво постављача. Не сносимо договорност за њихов садржај.
 
СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА: СПЦ | Маил систем манастира Тавна: ВЕБМАИЛ
srpska pravoslavna crkva

Nesk WebArt
сајт в.1.01, објектно орјентисан портални систем, Неск ВебАрт
Манастир Тавна © 2007
Сва права задржана